Miloševićev duh i dalje lebdi nad Srbima

0
337

Miloševićev duh i dalje lebdi nad Srbima

Loše glumce svi preziru, od vratara i garderobera do publike i direktora.milose11

Piše: Dragan Banjac

Beogradski Medija centar  koji je osnovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije 1994. godine kao jedini ventil  drukčijem mišljenju zbog Miloševićevog zagatca (za njegovo utemeljenje više od drugih, u čemu i moja malenkost prisvaja promil, zaslužni su Gordana Logar i Hari Štajner), nekoliko godina furalo je pres-klub, namenjen medijima. Domaćin, novinar nedeljnika Vreme Milan Milošević svakog je ponedeljka u podne sa svojim gostima (troje) u prvom delu razgovarao na aktuelnu temu protekle hefte, nekad i o onom što sledi, a nakon kraće izrečenog mišljenja gostiju predstavnici zgažene profesije mogli su da postave nekoliko pitanja uvodničarima.

U posebnoj svesci za ovu namenu posedujem veoma iscrpne beleške (ponešto i na kasetofonu) od 13. februara 2000. godine do kraja(?) utefterio sam 120 sesija. Među govornicima šarolikost, od onih reprezentativnih (Zoran Đinđić, Vladimir Goati, Ilija Đukić, Aleksandar Nenadović, Desimir Tošić, Živorad Kovačević, Dragoslav Avramović, Srbobran Branković, Srećko Mihailović, Rajko Danilović, Dragor Hiber, Vesna Pešić, Vojin Dimitrijević, Nebojša Popov, Zagorka Golubović, Srđan Darmanović, Žarko Korać, Jelica Minić, Goran Svilanović…)  do talaši(ke) koje ne bih da pominjem, jer odreda su ubeđeni kako su značajniji od nabrojanih. Čemu ovo podsećanje? Najviše zbog toga što je jednom prilikom Zoran Đinđić, govoreći o tipovima demokratizacije rekao da postoje tri – brza, spora i kombinovana. Jedino prva daje dobar rezultat, rekao je Đinđić i najavom da će se oni (Demokratska opozicija Srbije -DOS), odlučiti za poslednju. Podigao sam ruku u želji da postavim pitanje, ali je Đinđić hitro reagovao mašući kažiprstom levo-desno i smešeći se. Spustio sam ruku.  Kada je sesija završena odlučio sam da se sklonim, čekajući reakciju. Zoran je prišao, prigrlio me i rekao da će mi objasniti naknadno. Klonim se navoda iz razgovora sa ljudima koji nisu živi, posebno iz brojnih susreta i intervjua sa Đinđićem recimo, ali sada ovde odajem samo da mi je Zoran, na pitanje zašto diže ruke od brze demokratizacije (uz obaveznu i potpunu lustraciju), kasnije rekao: “Nemam s kim!”

Trodnevni strah: za život, poziciju i pare

Još malo taze istorije. Četrnaestog aprila/travnja 2000. godine na oproštajnom mitingu opozicije na beogradskom Trgu republike govorili su, upravo ovim redom, Vladan Batić, Dragan Veselinov, Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Rasim Ljajić, Miodrag Isakov, Jožef Kasa, Žarko Korać, Vojislav Koštunica, Dušan Mihailović, Dragoljub Mićunović, Dragutin Rokvić (Nezavisno udruženje novinara Srbije), Vuk Obradović, Vladimir Pavlov (Otpor), Momčilo Perišić, Milan St. Protić, Momčilo Trajković, Nenad Čanak i Nebojša Čović. Pre govorancija čula se (za mene) četnička himna Bože pravde, a koliko znam njihova obraćanja od reči do reči  objavio je samo Šaban Šarenkapić u novopazarskoj reviji HAS (list manjine u većini slučajeva, broj 92, dvadesetog aprila dvehiljadite. Tih četrnaest stranica trostubačno, formata kao (približno) Slobodna Bosna Senada Avdića, Šabo je naslovio sa “Dođoše, rekoše, odoše…” Nisam siguran, ali čini mi se da je prošao moj predlog naslova.

Skup je trebalo da otpočne u 15 sati, ali su valjda čekali da se omasovi. Sve je bilo gotovo u 17:41 kada su švindleraj majstori podigli ruke i iskoračili prema lakovernicima. Bilo ih je, kako je ko hteo da vidi. Nije trista hiljada, ali nije ni trideset, kako su brojali Miloševićevi medijski ližisahani. Gost iz Zrenjanina preko razglasa je pozvan da na bini prihvati dete, a dok su se razilazili građani su dugo koristili trećinu koraka. Neko je primetio da nije bilo Vesne Pešić, a neko da bi sve građane sa Trga trebalo iseliti iz zemlje.

U Srbiji se malo čita (i malo zna!), što bi se, jer smo isti u bobu, moglo reći i za okruženje ili region, da naljutim mog dragog Predraga Matvejevića koji se ježi na ovaj izraz. Posle nepunih sedamnaest godina iščitavam reči narodnih obmanjivača.  Zanimljivo, niko se svih ovih godina nije time ozbiljno bavio, a sumnjam da će i ubuduće.

Kao što je znano, DOS je pobedio “balkanskog kasapina” i posle petog oktobra (2000) sve je za njih išlo lako. Dosovci su brže-bolje, ne dirajući Miloševićevu mustru, samo sebe raspredlili na političkoj sceni.  Damnatio memoriae nije bilo, onog što su stari Rimljani radili viđenijim ličnostima kada bi pale u nemilost, odnosno zgrešile. Među novinarima je prvih dana nakon Petog oktobra raširena izjava (pripisivana najčešće Nebojši Čoviću) da je većina predstavnika poraženih snaga petog oktobra strahovala za život, dan kasnije za poziciju a sedmog oktobra za bogatstvo. I – osmog oktobra već – nije bilo problema!

Lustracije ni od korova

Nekoliko dana posle Petog oktobra nade su mnogima splasnule, skoro nestale. Novinari izgnanih redakcija B92 i Naše Borbe suočili su se surovom stvarnošću – da nova vlast i neće baš ponuditi bogzna koliko demokratije i zaštititi ih. Više im je bilo do dojučerašnjih protivnika, koji nikad nisu kročili u pominjani Medija centar, a neki su ga teško i (pro)nalazili, iako je tada “stanovao” na Trgu republike.

U noći petooktobarskog prevrata bivši režim je preko svojih ljudi užurbano otpočeo s uklanjanjem tragova. U zgradi bvšeg Saveznog izvršnog veća koja je u međuvremenu zbog pravljenja krnje federacije sa Crnom Gorom prozvana Palata federacije danima i noćima su radile mašine, njih nekoliko, za rezanje dokumentacije u froncle.  Kad bi se pregrejale ili neki važan deo “zadimio” majstori bi dolazili da ih zamene i seckanje bi se nastavilo.

Glava je na ramenu, pare su sačuvane, a pozicije im nisu bile važne. Pritajili su se neko vreme i opet udenuli.

Najviše je (za)kočio Vojislav Koštunica, davno prozvan Šešelj u fraku, ali i čitav DOS, potom naravno Boris Tadić koji je posle Đinđića (koji ih nije “pogasio”) najveći krivac što su politički preživele nacifašizoidne stranke – socijalisti/julovci, radikali, SPO Vuka Draškovića, i što su se pojavili ovi današnji, najgori mogući. Kakav čemeran podatak u biografiji BT koji je dežmekastom Miloševićevom pevcu Ivici Dačiću, kad su se slizavali, pominjao “naš bol” (navodni žal demokrata, za Đinđićem) i “njihov bol” za Miloševićem. I dok su socijalisti, pogotovo predvodnik Ivica stalno žalili za Miloševićem, demokrate su ga napustile, prepustili vremenu i zaboravu.

Medijski puzavci ostali su na pozicijama i veoma brzo su nastavili sa širenjem mržnje prema drugima i “drukčijima”. Od Evrope (priključenja Evropskoj uniji) su ostale samo izjave, Republika Srpska sa velikim zakašnjenjem prisvaja se uglavnom radi Kosova i zbog loših usluga Sarajevu. “Južna srpska pokrajina” izgubljena je davno, svojataju je jedino političari i mediji, naročito glavni megafon – državna televizija. Narod u to još veruje u neshvatljivom broju.

Ratni huškač iz Vukovara državni sekretar

Ne znam (najbolje) kako je u okruženju, ali u Srbiji ne postoji vest koja bi probudila ovdašnju davno uspavanu masu.  Ako puku na jednoj strani ponudite nerešena ubistva novinara, političara, i policajaca recimo, državni lopovluk sa 24 sumnjive privatizacije, jalove razgovore sa kosovskim Albancima, megalomanska (neispunjena) obećanja to ih neće lecnuti, ali ako neko od tupavih političara pecne Hrvatsku, Kosovo ili čak Makedoniju, to ih i te kako zanima. Nedavna vest da je Vlada Srbije imenovala Ninu Brajovića za državnog sekretara za medije u Ministarstvu kulture i informisanja prošla je kao i sve slične pre nje. Slobodna Evropa je primetila da deo javnosti podseća na njegovu biografiju iz najsramnijeg perioda Radio televizije Srbije (RTB), ratnih 90-ih, da Brajovića pamte najviše kao ratnog izveštača iz razorenog Vukovara… (Živeo YouTube!)

Koleginica Branka Mihailović postavila je pitanje da li je u Srbiji danas “išta sporno, kad je reč o biografijama iz mračnih 90-tih”. Možda bi bilo korektnije reći o mračnim (sramnim) biografijama…

Za Dragana Janjića, potpredsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), “spor” u vezi sa Brajovićem nije ništa sporniji od nekih drugih članova vlade, dok je profesor FDU Nenad Prokić pre za Milijanu Baletić, koja se proslavila ratnohuškačkim izveštajima sa dubrovačkog ratišta. Očigledno je, kaže Prokić, da je patriotizam u Vukovaru na većoj ceni od dubrovačkog.  On ne sumnja da se Miloševićev duh ponovo nadvio nad Srbijom. Vratio se, veli, jer vladaju njegovi saradnici “koji su toliko bedni da to ne smeju ni da priznaju”. “Prave se da su sarađivali sa Đinđićem, čine se nevišti, ali, kao loši glumci, početnički. Loše glumce svi preziru, od vratara i garderobera do publike i direktora.  Platiće cenu svoje loše glume, nažalost i mi s njima”.

Fiat lux!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

LEAVE A REPLY